Niški grafiti umetnik Noks: Ruke crtaju grafite, invaliditet je u glavi

U Nišu gdegod krenuli, u kom kraju da ste, najzastupljeniji tagovi i grafiti delo su mladog niškog umetnika Noksa. Ako se potrudite - možete sresti njegove radove i u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Antaliji, Ajndhovenu... Dakle, ništa neobično za aktivnog grafiti umetnika i modernu uličnu umetnost.

Ono neobično jeste da Noks ima deformitet, i to baš ruku. Minja Jandrić, kako ga ljudi znaju van grafiti sveta, rođen je bez jedne od dve kosti podlaktice obe ruke. To ga nije sprečilo da crta grafite još od osnovne škole. O svemu priča kroz osmeh i zezanje.

Od čiča gliša na papiru do grafita na zidu

„Kao klinac sam crtao čiča gliše koje se bore kao u Tekkenu, pa sam kasnije prešao da crtam karikature. Međutim, 2008. godine drug mi je predložio da crtamo grafite. Isprva nisam bio oduševljen, ali onda sam shvatio da svet grafita omogućava da nešto uradiš u više varijanti u zavisnosti od vrste tipografije, kaligrafije, stila“, priča Noks i dodaje da je posle par meseci crtanja na papiru uradio grafit na zidu u Niškoj Banji, ali napominje da se prvi zidovi u vodu bacaju.

Za dvanaest godina, navodi da je prošao kroz veliki napredak, ali napominje da je to došlo samo napornim radom i strpljenjem jer talenat bez rada ne vredi ništa. Naravno, ističe da i odricanja, naročito ona finansijska igraju veliku ulogu.

„Odvajao sam od užine da bih kupio sprejeve i na dve nedelje kupovao i crtao grafite“, ističe Noks, ali napominje da kad je majka saznala čime se bavi podržala ga je i finansijski.

Noks ozbiljnije počinje da se bavi grafitima 2011. i 2012. godine kada njegov profil na Flickru dobija popriličnu popularnost i dobar feedbackod ostalih grafitera. Danas svoje radove kači na svom instagram profilu, a reakcije su sve bolje.


Kako je na vreme shvatio da ima talenat, a nije voleo preterano ostale predmete, upisuje Umetničku školi „Đorđe Krstić“ u Nišu, navodi kroz smeh. Nije pogrešio, kaže, jer je dobio dodatna znanja i rad kako bi unapredio svoju umetnost.

Ipak, za napredak u crtanju grafita, zaslužna su putovanja na takmičenja u zemlji i van nje. Tu je, kaže, upoznao svetske grafiti majstore koji bez sujete prilaze mlađim kolegama, pomažu im savetima, ali se i zezaju sa njima kako bi ih opustili ako imaju tremu. Upravo takav odnos, navodi, pokušava da ima i sa mlađim grafiterima u Nišu jer mu je to manjkalo kada je bio na početku.

„Ne treba da postoji ljubomora i sujeta u našem svetu jer ima mesta za sve. Ako je neko bolji od mene, ja ću ga pohvaliti. Kritika koja je usmerena da neko poboljša svoj rad je na mestu, ostalo je samo dizanje sopstvenog ega bez ikakvog smisla“, kaže Noks.

Zato je sa još jednim drugom grafiterom okupio ekipu XQZ (u prevodu: bez izgovora), kojoj su se za kratko vreme pridružili ljudi iz Beograda, Skoplja, Kikinde, ali i Belgije i Nemačke. Tako se okružio ljudima koji se bez predrasuda i ljubomore druže, stvaraju i napreduju zajedno.


Iako ima radove u raznim stilovima, od brzopoteznih trow upova ili bombica, preko murala - Noks ističe da su mu slova najdraža, naročito NOKS u raznim stilovima. Nije ni čudo onda, kaže, da mu je najveći uzor australijski grafiter Sofles koji najčešće crta ovakav stil grafita.

Noksova (umetnička) svestranost

Par godina unazad, Minja Noks živi od svog rada, pre svega grafita. Mnoge IT kompanije sa sedištima i ograncima u Nišu, razne prodavnice i igraonice zovu ga kako bi svojim muralima stvorio urbanu i prijatniju atmosferu.

Svoje školovanje je nastavio na niškom Fakultetu umetnosti, ali je iz ličnih razloga napustio školovanje na četvrtoj godini. Dovoljno znanja i truda omogućilo mu je da i bez diplome izgradi ime van grafiti sveta, pa frilensuje kao grafički dizajner. Danju zbog svetla crta grafite, a noću na digitalnoj tabli.

„Imaš grafičke dizajnere koji su odlični i imaju ime. Ipak, više zarađujem od grafita, a i nisam ograničen vizijom klijenta, već mogu sam da kreiram ono što želim“, podvlači on. Sloboda koju ima jedan je od razloga zbog čega je odlučio da odbije brojne ponude za posao u firmama. Drugi razlog je, dodaje, radno vreme koje bi ga ograničilo u stvaranju.

„Ako radim osam sati u nekoj firmi, kada dođem kući neću da uzmem da crtam nešto, već kao i svi - gledaj klipove na jutjubu, jedi i spavaj. Ovako imam mogućnost da radim lokal tri-četiri sata, pa odem kući da radim dizajn, da radim nešto što mi se ne sviđa. Čini mi se da može ovako i više da se zaradi“.


Ipak, dodaje kroz smeh da ne bi odbio da ga zove neka velika gejmerska kompanija da im dizajnira likove za igrice. Noks navodi da voli da proba da radi šta god mu se dopadne. Kako je u rodbinskim odnosima sa čuvenim niškim strip autorom poznatom po stripu o Šerloku Holmsu Vladimirom Lacijem Krstićem, strip mu nije bio stran, ali retko se njime bavi. Sa druge strane, jedan je od nekolicine niških umetnika koji se bavi bodipejntingom.


„Svako da vidi slike po telu. Bodipejnt ne naplaćujem jer se skine posle prvog tuširanja, ali dobar jer danas dobro radi ono najbitnije - marketing“.

Kako ističe, ima previše aktivnosti u toku dana, a ima planove i za neku kolekciju odeće i umetnički kolektiv. Međutim, Minja nađe vremena i za sport. Kao klinac je trenirao stoni tenis i bio uspešan u njemu, bavio se plivanjem. Pre tri godine krenuo je da trenira tekvondo. Na evropskom prvenstvu uzeo je srebro, a na svetskom bronzu.

„Otišao sam na par takmičenja i ostvario fine rezultate. Očekuje me bitno svetsko takmičenje, pa ako se desi da osvojim prvo mesto u zaista jakoj kategoriji, mogu ove godine da učestvujem na Paraolimpijadi u Tokiju“.

„Invaliditet je u glavi“

Za sebe kaže da nije neki motivacioni govornik, a kad su ga pozvali da mladima sa invaliditetom ispriča kako je uspešan uprkos deformitetu - Minja je ispričao da treba prihvatiti sebe kakav jesi i da se unapređuješ bez krupnih reči i očekivanog nadahnuća.

„Razumem da su ljudi sa invaliditetom mahom potkazani, ismevani, ali treba se samo pronaći u nečemu. Zapravo, najveći je invaliditet u glavi - sve se rešava ako pređeš tu granicu, ne sediš i samosažaljevaš se, već radiš. Imaš ljude sa viškom kilograma, niske, sa ovakvim nogama, sa onakvim rukama, ali svi mogu negde da se pronađu i da rade bez obzira na fizički izgled koji je na kraju nebitan“.

Posebnih problema u odrastanju nije imao zbog svog invaliditeta. Dolazilo je do dečijih zadirkivanja jer je u nečemu drugačiji od ostale dece, ali i on je krenuo da se zeza na svoj račun, pa dečije neznanje i strah od različitog nije prešlo u zlobu.

Sa druge strane, dosta vremena je u detinjstvu proveo u bolnici kako bi lekari pratili razvoj. Tamo se nagleda svega i svačega - od krvarenja do noćnih krikova dece kojima se koske ispravljaju. Tada je malo potonuo, a i danas kada se ponekad seti svega toga hvata ga jeza. Ipak, kaže da nema vremena da o tome razmišlja, da se vraća tamo jer mu je vreme potrebno da radi, da crta.

„Ne smeš sebi da dopustiš da imaš vremena da proklinješ sudbinu zbog ovakvih ruku. Nekad se desi da radim i onda pogledam sebe u ruke i bude baš awkward momenat, ali onda prasnem u smeh i nastavim da radim“, pojašnjava Noks kojeg uglavnom možete videti kako se smeje i zeza u društvu.

Naučio da živi sa sobom. Ipak, posebno ističe da je u kaligrafiji posebno dobar jer može više da pomera šake i pravi poteze koje ljudi sa razvijenim podlakticama ne mogu. Rešenje za svoj deformitet lekari su mu skoro ponudili. Ipak bili su izričiti da postoji pedeset odsto šansi da operacija ne uspe u potpunosti.

„Nakon operacije bih, možda, imao ruke kao ostali. Možda bi morali da mi seku do laktova ukoliko ne uspe. Odlučio sam se da ne idem na operaciju jer smatram da bih mnogo nazadovao. Dok bi trajao proces zarastanja izgubio bih dosta vremena, pa kasnije bih morao opet da učim da crtam. Nemam vremena za to“.

Na kraju krajeva, Noks ističe kroz šalu da mu ruke kakve imaju ostali nisu potrebne, mada bi voleo da na leđima ima još jedan isti par kako bi mogao da radi više.

Izvor: Noizz.rs/ foto: Dušan Dragosavljević