Jagodinski pesnik, Miroslav Kobac Damjanović, rođen u predgrađu Peći, u malom mestu Belo Polje gde je od vajkada, kako kažu, božur najlepše mirisao. Sticajem okolnosti i zlom rukom rata doveden u naš kraj, nekako se latio pera i svoje emocije i osećanja pretočio u predivne stihove, rodoljubive, ljubavne, životne... Iako je oduvek bio zaljubljen u reči i stihove oni su ga i u lepim i u teškim vremenima pratili ili je on sam njih pratio. Lepršavost svojih stihova je tražio u emocijama koje su ga gonile prema ženama, ljubavima koje su ga kroz život pratile. U vihoru surovog sveta ipak svoju inspiraciju traži u rodoljublju, gde tako emotivno izražava svoju kompletnu ličnost i beskrajnu ljubav za mestom odakle potiče.
Music & Art Press : Zaljubljenik u reči i stihove... Gde se krije inspiracija za takav način izražavanja kroz poeziju ?
Miroslav Damjanović : Inspiracija nije smeće koje ćemo na brzinu kada gosti dolaze kod nas kući da sakrijemo pod tepih, pa će se ono, kada oni odu, tobože usisati. Inspiracija je, po meni, sudar oblaka, koji izaziva onaj trenutak, to jest, bljesak ili munja trenutno. Ili je ima ili nema, džabe je jurimo. To je nešto što je od Svevišnjeg primljeno, a na meni je da to podelim sa ljudima.
Music & Art Press : Iza sebe imaš dosta knjževnih večeri i promocija pesama... Stihovi koje pišeš su veoma emotivni i različita osećanja izazivaju kod publike... Izmame i poneku suzu. Kakav je to osećaj za pesnika ili umetnika, uopšte?
Miroslav Damjanović : Svako ko se bavi stvaralaštvom, Bogom dano, uvek traži neki vetar koji može da dune u njegova jedra. Nekom je to ljubav prema porodici, nekom ljubav prema prijateljima, mnogima ljubav prema domovini, obrni-okreni, čini mi se da je ljubav pokretač svega. Srećom, i zahvaljujući ljudima koje poznajem u Jagodini, posebno jagodinskom kantautoru Goranu Ćinetu Stevanoviću, uspeo sam
da u Jagodini kao neznanac i došljak pored mnogih mesta napravim i u jagodinskom Kulturnom centru prelepo pesničko veče. A na pitanje da je neko zaplakao na moje stiihove, verujte mi da su suze i sa pesnikove strane, a svako nalazi svoj razlog. Oni ih isplaču dok slušaju, ja ih isplačem dok pišem.
Music & Art Press : Puno je vere i ljubavi u tome što radiš. To svako ko pročita ili čuje neki tvoj stih može da oseti, ali je takođe i prisutan veliki žal za tvojim rodnim mestom. Poput majčinske figure, kao da kroz pesme i dalje grliš te poljane, livade i ljude...
Miroslav Damjanović : Naravno, puno je vere jer svako seme koje se na kamenu zaseje ne može da nikne. A žal za svojom rodnom grudom ne može da oseti neko ko nikada svoje rodno mesto nije imao, gde su mošti njegovih pradedova, gde su silne pesme ispevane, gde jutro, samo na to jutro miriše. I gde nikakvi mutni oblaci niti bedemi ne mogu da opovrgnu reč slobode. Reč običnog čoveka bez tajni. A sve te moje poljane, livade, ljudi... urezani su u mom životu kao na onoj istoj ljubavnoj klupi inicijali iz dečijeg doba.
Music & Art Press : Kako doživljavaš jagodinsku književnu scenu i pesnike?
Miroslav Damjanović : O našoj književnoj sceni sve moje nade, sve ono što bi voleo polažem u budućnost. Mnogo sam dobrih ljudi upoznao, mnogo braće i sestara po peru, ali se nadam onima u obdaništu da ne samo da nas dostignu nego da nas prevaziđu. Ne zbog mene, nego zbog njih.
Music & Art Press : Zbirka novih pesama se uskoro objavljuje. Znamo da će biti na radost mnogih koji je željno očekuju. Za kraj, umesto uobicajenog pozdrava, voleli bi smo jedan stih...
Miroslav Damjanović : Da. Na žalost, nije kako je planirano ovog proleća, ali se nadam ove jeseni što se zbirke tiče. Što se stiha tiče, teško je izdvojiti jer sam sa mnogima bio rasplakan i nasmejan. Zapravo, u njima su sve moje emocije, ali eto, zbog insistiranja...
"Jedno se pitam
Dal' ću i ja nekad
Shvatiti lepršav leptirov let
Ili ću i ja kao i on
Večno sletati s' cveta na cvet..."
Нема коментара:
Постави коментар