Pedeset godina kultnog filma "Kad budem mrtav i beo" Živojina Žike Pavlovića, koji je pobrao brojne nagrade širom sveta. Neverovatno je koliko je ova socijalna drama i sada aktuelna, kaže Gordan Mihić jedan od scenarista
Pola veka od premijere, pored "Skupljača perja" Aleksandra Saše Petrovića, ove godine obeležava još jedno remek-delo jugoslovenske i srpske kinematografije - film "Kad budem mrtav i beo" Živojina Žike Pavlovića, snimljen 1967. Na festivalu u Karlovim Varima 1968. osvojio je nagradu za najbolji film, u Puli "Veliku zlatnu arenu", a u Atini 1995, na Panorami evropskog filma povodom 100 godina postojanja kinematografije, "Kad budem mrtav i beo" proglašen je najboljim ostvarenjem.
Ovu socijalnu dramu, jednu od najbolje napisanih ne samo u periodu "crnog talasa", nego i danas, kao scenaristi potpisali su Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara. Oni su stvorili lik sezonskog radnika Janka Bugarskog, zvanog Džimi Barka, koga je maestralno igrao Dragan Gaga Nikolić. Uloga mladića sa socijalnog dna, koji iz svog egzistencijalnog i životnog beznađa pokušava da se spase time što želi da postane pevač, lansirao je Gagu Nikolića u svet domaćeg i evropskog filma. I mada je tokom decenija sjajne karijere odigrao brojne značajne likove, tragikomični gubitnik Džimi Barka ostao je neka vrsta njegove profesionalne i lične odrednice. U poslednjem intervjuu koji je dao upravo "Novostima", Gaga Nikolić je izjavio:
"Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao. A pisalo je: 'I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem'".
O tome kako je pre pedeset godina mogao da se pravi film koji ima eksplicitan politički angažman, priču koja se ironično poigrava sa svim mitovima komunističke Jugoslavije i beskompromisno slika tadašnje društvo, Gordan Mihić kaže da je za sve njih to bila velika hrabrost.
- To je bilo vreme tek dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata, i danas se obično smatra da je to bilo doba totalitarne države, zabrana, nemogućnosti da se na takav način misli. Ali, kako je Žika Pavlović kasnije izjavio, to je bilo "Periklovo doba" za umetnost. Zahvaljujući Dušanu Perkoviću koji je 1966. sa nekoliko filmskih radnika osnovao Filmsku radnu zajednicu i otvorio put autorima kakvi su bili Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac, Marko Babac, stvorio se krug ljudi koji su mogli da snimaju beskompromisne filmove.
Jedna od važnih činjenica vezana za film "Kad budem mrtav i beo" je to koliko je on i danas aktuelan.
- Ceo taj "crni talas", kad ga sada gledamo, pokazuje nam da je gotovo neverovatno koliko su neke stvari ostale iste. I danas vidimo ljude koji su u beznađu, izvan mogućnosti da se zaposle, opstanu i nešto uspeju u životu, kao što su pre pola veka to bili naš Džimi Barka, Lilica, svi ti ljudi oko njih, i taj čovek koji na kraju ubije Džimija Barku. To je milje koji biste i danas mogli da snimite - kaže Mihić, ističući da se Žike Pavlovića seća sa setom, sa osećanjem kao da je još uvek mlad, zanesen čovek, koji nije pristajao ni na kakve kompromise.
- Ljubiša Kozomara je takođe bio takav, a o vrednosti ovog filma govorio je i čuveni Džon Šlezinger - javno je rekao u Kanu da mu je inspiracija za "Ponoćnog kauboja" bio Džimi Barka i jugoslovenski film "Kad budem mrtav i beo".
Reditelj, scenarist i glumac Milan Jelić igrao je cimera Džimija Barke.
- Kao mlad novinar sarađivao sam i sa redakcijom "Sport i svet", gde su mi urednici bili Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara. Oni su u meni otkrili glumački talenat, pa su u svojim scenarijima počeli da pišu i uloge za mene. Prvo u "Buđenju pacova", koji je bio njihova prva saradnja sa Žikom Pavlovićem, a onda i u filmu "Kad budem mrtav i beo". Tu smo Ljuba Moljac i ja bili radnici koji su delili sobu sa Džimijem Barkom i sanjali o revoluciji, a odatle je i čuvena replika "Jel' počelo?!" Snimanje je bilo nezaboravno druženje i iskustvo sa velikim Žikom Pavlovićem, od koga sam naučio zanat za buduću rediteljsku profesiju - kaže Jelić, ističući da je godinama kasnije, kad god je bio u Francuskoj ili u Češkoj, imao priliku da vidi kako su se kritičari uvek sećali ovog filma i svrstavali ga među najznačajnija evropska ostvarenja.
MEĐU glavnim akterima koji su stvorili ovo delo su i Neda Spasojević (Lilica, devojka Džimija Barke), Ružica Sokić (pevačica Duška), Slobodan Aligrudić (Upravnik Milutin)... Oni, nažalost, više nisu među živima, a rada na filmu danas se seća Dara Čalenić, koja je igrala ulogu Mice.
- Divno je bilo sarađivati sa Žikom Pavlovićem. Radili smo sa velikim uzbuđenjem, emocijama i strašću, predosećali smo da pravimo nešto važno, i ne mogu da verujem da je od tada prošlo pola veka - kaže naša velika glumica.
Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар