Sredinom šezdesetih godina, kada je patio od jake nesanice a imao višak kreativne energije, prošlogodišnji nobelovac Bob Dilan (1941) napisao je nekoliko antologijskih pesama i u isto vreme radio na neobičnoj proznoj knjizi "Tarantula", koja je izašla 1971. Ovo delo, u prevodu Zorana Paunovića, objavljeno je u "Geopoetici".
Ispisujući "Tarantulu", autor je gubio rukopise, ostavljao ih po hotelima i samo ga je obaveza prema izdavaču sprečila da je preda zaboravu.
- Ova knjiga je jedan od primera koji nije lak za definisanje, eksperimentalna proza u kojoj racionalno i logično ne bi trebalo tražiti. To je mogući nastavak stvaralačke linije iz doba nadrealizma i dadaizma, ali nesumnjiv utisak koji ostavlja jeste da ste najzad pročitali muziku. Naša kuća će, inače, prema sklopljenom dogovoru sa autorom, objaviti sve što je do sada napisao. A kada se taj opus, koji očigledno nije dovoljno iščitavan, sagleda, onda se može videti da nije bilo razloga za polemike povodom dodeljene mu Nobelove nagrade za književnost - rekao je Vladislav Bajac, glavni urednik "Geopoetike".
Knjiga, u kojoj se na pretposlednjoj stranici pominje Jugoslavija, istovremeno je i prevodilački poduhvat Zorana Paunovića, koji "Tarantulu" ovako doživljava: "Ovo delo, sasvim izvesno, ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos, već uspešno dočaranu sliku haosa, zavodljivog haosa kreativnog uma, koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv, ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan."
D. Bt.
Нема коментара:
Постави коментар